Анђелко Заблачански:
Свет и поезиjа
Не знаш ти како је гаврану у мом погледу
Нити он зна шта се ван тишине ове крије
Док бескрван стојим у пропалих снова реду
Без намера јасних у простору илузије.
Не знаш ти шта све немир од црне птице иште
Ни како срце трепери од сила његових
Да у дрхтају сваком мало је позориште
Игра безнађа и наде свих прича јалових.
Не знаш баш ништа – осим да утробу ми кидаш
Да у мојим очима злослутна гнезда правиш
У соби самоће на мом рамену да ридаш
И својом суштином да плениш или ме давиш.
И да чујеш само победничких звона јеку
Брујање труба јуришника и речи просте
Док душу ми разројене мисли болно пеку
Да већ сутра неће хтети песми да опросте.
Спасибо за перевод произведения Анджелко Заблачанского "Поэзия на белом свете"!
Глубокое, психологически сложное описание поэтического дара, осуществленного в рельном мире и "в погибших миражах" с ярким, ударным финалом:
" И только звон колоколов чужих победных слышишь
Рев труб штурмующих да их простые речи
Пока мне душу жгут разрозненные мысли
Что завтра не простят подслушанную песню."
Подслушанные песни для поэта становятся судьбоносными.