Предисловие:
Анђелко Заблаћански
Тишина у мени
Сву ноћ лију кише мојим годинама,
На сваком прозору нека друга муња
Обасја затамњен живот у ритама,
Бол што се кроз вене иза среће шуња.
Што су муње јаче, тама више пече.
Кишне капи даве голотињу душе,
А све беше јасно још у давно вече:
Јуности кад нож је гурнут испод гуше.
Узалуд је сунце грејало видике,
На путе љубави – страсти, прве језе,
Узалуд кад кише перу све паслике
И ум спусти душом подигнуте резе.
Што сећања више стихом заодевам,
Неодевенији ја стојим пред њима.
Будан их се бојим, будан их и сневам,
Јутрима умиван буре таласима.
Анджелко Заблачанский:
ТИШИНА ВНУТРИ МЕНЯ
Всю ночь дождь катился моими годами,
Всё новая молния в каждом окне,
Жизнь в тёмных лохмотьях огнем освещая;
И боль вслед за счастьем крадется ко мне.
Чем яростней вспышки, тем тьма горячее,
Гремят капли-гвозди, душа – как в гробу;
И все было ясно в тот памятный вечер –
В ту юность, когда нож под горло суют.
Все в мире напрасно: рассветы, закаты,
Дороги любви, страсть и первый озноб;
Иллюзии смыты, как старые краски,
И ум душу садит под крепкий замок.
Чем более память в стихи облачаю,
Тем больше пред ними босой и нагой;
Боюсь их, не сплю – и в снах снова встречаю,
Под утро омытый безумной волной.
|
