Анђелко Заблаћански:
Писмо самом себи
Једног дана када ме не буде,
и када се тело у прах претвори,
нека ова реч из тмине пробуди,
временом и страхом што се не бори.
Самом себи пишем, у сутра гледам,
где ме нема, али туга моја траје,
где се тишини бескрајној предам,
и сновима што остали су без сјаје.
Не помињи ме ни по злу ни добру,
ја сам само био, ишао сам путем,
у свету што беше у тесном тору,
где сам истину тражио под скутем.
Нека ово писмо, к’о лист сув и крт,
у твојим рукама изненада оживи,
и знаћеш тада, мој сени сапатниче,
да је живот само лет, кратак и сиви.
| Помогли сайту Праздники |



