Предисловие: Анђелко Заблаћански:
Сан о повратку
У сну се враћам стази којом пођох,
док још је јутро мирисало на наду,
и питам се, ко зна који пут, зашто дођох
у овај свет, у ову туђу зграду.
Тамо су горе плаве и далеке,
и шуме што шапућу старе приче,
тамо су воде бистре и меке,
што на детињство моје заличе.
Ал’ капија је стара затворена,
и кључ је давно у трави загубљен,
остала је само сена једне жене
и мирни врт, тишином преплављен.
Пробудим се, а срце рјош тамо куца,
међу зидинама што време полако руши,
док први зрак сунца кроз прозор пуца,
остављајући празнину у мојој души.
 Я во сне на тропе, по которой когда-то ушел,
Пока ароматом надежды веяло утро.
Без конца себя вопрошаю, я здесь для чего,
В этом мире чужом, таком бесприютном...
Там, наверху, горы синие-синие далеки
И леса мне шепчут старые притчи — до дрожи,
А воды прозрачные мчат и легки, и мягки,
Что на детство далекое столь похожи.
Но ворота закрыты, а ключ заплелся травой,
И лишь тень — той, что осталась, но уже не впускает,
Да сад одичалый, переполненный тишиной,
В сиротливости горестной, обветшалой...
Просыпаюсь... а сердце бьется еще в мире том,
Среди треснувших стен, что без устали время рушит,
Пока первый луч солнца пробьется в пустое окно,
Оставляя в душе зыбучую пустошь...
|
Послесловие: Песня написана в Music Lab. |
Песня ПРЕКРАСНАЯ!