Анђелко Заблаћански:
Заборављене речи
Тражим их у угловима прашњавих соба,
речи што су некада ватру палиле,
док је још трајало оно златно доба
кад су се усне без страха шалиле.
Сад су то само звуци без значења,
бледе сенке на оронулом зиду,
нема у њима више оног зрачења
док некуда у заборав нечујно иду.
Покушавам да их склопим у нове низове,
да васкрснем смисао што давно згасну,
али чујем само далеке одјеке и позиве
у овој ноћи, превише хладној и касној.
Заборављене речи, као птице без крила,
падају на папир, тешке и неме,
као да никада истина нису била,
већ само варка што потроши време.
