Предисловие:
Анђелко Заблаћански:
Моја јесен и твоје пролеће
Да ли икад рекох, тешки су ми капци,
Или те упитах где одлећу ласте,
Док на киши дрхте већ промрзли врапци,
А у мени јесен полагано расте?
.
Да ли кад посустах пред твојим страстима,
Или сам занесен, снажан као река,
Бујао са тобом у слатким сатима
Тражећи у теби чежњу из далека.
.
О како ме опи лепота пролећа;
Мирис мајских ружа у твојим недрима;
И пијан се кунем да знам шта је срећа,
Док те обузимам јесењим чарима.
.
И зашто да онда плашимо се зиме,
Кад јесење сунце умилно те греје;
А дах твог пролећа шапуће ми име
И не да да душу хладан снег завеје.
.
Зато забранићу болу да се сећа,
А ти црне слутње баци међу стење,
Јер са тобом расту у мени пролећа,
А тебе радује плодовље јесење.
Сказал ли хоть раз сколь вежды мне тяжки,
Спросил ли тебя, где ласточки скрылись;
В дождинах нахохлились врапци* зябко.
Неужто осень во мне поселилась?
Хоть раз спасовал пред твоими страстями
Иль силы пьянили бурным потоком,
С тобой в час сладчайший не воспарял ли,
Нежа тоску, что манит издалёка.
Красой твоей одурманен весенней,
Меж белых холмов** дыханье роз майских,
Лаская очарованьем осенним,
Хмельной, я познал с тобой кущи райские.
Разве не станем бесстрашными в зиму,
Коль осенью солнце греет всё пуще;
Веянье вешнее мне шепчет имя,
Занесть не давая снегами душу.
Запрещаю себе все боли помнить,
А ты сокруши дух черный об землю,
Ведь с тобой во мне прорастают вёсны,
А ты - сколь рада плодам осенним!
* Врапци (серб.) - воробьи.
** Меж белых холмов: в оригинале "у твоjим недрима" - букв. перевод " в твоих недрах" или " меж белых грудей"; переводчик снизил градус эротичности образа.
|
