Предисловие:
Милорад Куљић:
Расадник отуђења
Код Руса храњит значи чувати.
Сахраном ближњем чувамо телесје.
На земљи својој свога покопати
обичај био пажње чуварније.
.
Драгог човека испратих јуче
на пут са којег повратка нема.
Обављен укоп по коме не ниче
у мегаполису вечног дома.
.
Покушах наћи рода ил’ ближњег
у велеграду том упокојења.
Не нађох драгог ми засада Бож’јег
у расаднику људског отуђења.
.
У лутању гробљем чопор керова
на стази знаној ми пресече пут.
Спас ми пружи капија прва.
Због нехата људског остах згранут.
.
Човек је постао једина зверка
на коју ловостаја сада нема.
Свака га авет из мрака мерка
а он несвестан свог јада дрема.
Милорад Кульич:
ПИТОМНИК ОТЧУЖДЕНИЯ
Мы хороним тела наших близких
На любимой родной земле.
Божье дерево, тамариски,
Сыпьте манну в смертельной мгле.
.
Друга детства вчера я отправил
В путь, откуда возврата нет,
В те небесные дали далей,
Где горит невечерний свет.
.
В тихом граде блуждаю изгоем.
О, друзья, соседи, родня!
Ваши души Бог упокоил.
Скоро с вами здесь буду я.
.
Стаи псов по могилам шныряют.
Вдруг тропу перешел смурной.
Режет горло цветущей вайи,
Что осанну поет весной.
.
Человек стал единственным зверем,
Жаль, угодий охотничьих нет.
Только призраки тьмою мерят
И страдания шлют вослед.
|
