Предисловие:
Анђелко Заблаћански: Србину
Зар не знаш, брате, све што ти је свето
Зар су ти векови збрисали памет
И крвнику у руке пружаш длето
Да од светиња ти исклеше авет
.
Зар не знаш, брате, сунце где се рађа
Са својих хумки преци где ти гледе
Кад злу продајеш поколења млађа
Зар место Бога ђавола да следе
.
Зар не знаш, брате, ко ти је огњиште
Кô птичје гнездо рушио без стида
Како је с тобом јецало згариште
Кад су ти сву част украли из вида
.
Зар не знаш, брате, чија ће ти рука
Пружити кору хлеба, чија лажи
Кога не боли твоја велика мука
А ко у твом јаду свој ће да тражи
Брат, разве не знаешь, что тебе свято
Неужто столетья разум твой стерли
Кровнику даешь долото — не брату
Чтоб из святынь твоих призраки создал
.
Брат, разве не знаешь, где солнце всходит —
Предки с холмов на тебя смотрят строго
Когда продаешь ты племя младое
Дьяволу, чтоб шли за ним вместо Бога
.
Брат, разве не знаешь, очаг кто рушил
Как птичье гнездо, разорил нахально
Как рыдало свежее пепелище —
Исподтишка у тебя честь украли
.
Брат, разве не знаешь, кто руку тянет
Корку хлеба тебе предлагая
Чья ложь, кого твоя мука не ранит
Кто лишь свое в твоих ищет страданьях
|
