Предисловие:
Анђелко Заблаћански: Србину
Зар не знаш, брате, све што ти је свето
Зар су ти векови збрисали памет
И крвнику у руке пружаш длето
Да од светиња ти исклеше авет
.
Зар не знаш, брате, сунце где се рађа
Са својих хумки преци где ти гледе
Кад злу продајеш поколења млађа
Зар место Бога ђавола да следе
.
Зар не знаш, брате, ко ти је огњиште
Кô птичје гнездо рушио без стида
Како је с тобом јецало згариште
Кад су ти сву част украли из вида
.
Зар не знаш, брате, чија ће ти рука
Пружити кору хлеба, чија лажи
Кога не боли твоја велика мука
А ко у твом јаду свој ће да тражи
Анджелко Заблачанский
СЕРБУ
Брат, разве не знаешь, сербу что свято
Стерли столетья твой разум неужто
Даешь долото палачу и кату
И край твой святой стал призрак и пустошь
.
Брат, разве не знаешь, где солнце всходит
Смотришь куда ты из дома родного
Когда продаете племя младое
Злу, что приходит за ним вместо Бога
.
Брат, разве не знаешь, кто кров твой разрушил
Птичье гнездо без стыда обескровил
Кто бросил в костер твою честь и душу
Ты видел, очаг твой рыдал от боли
.
Брат, разве не знаешь, чью лижешь руку
Ту, что тебе корку хлеба кидает
Чья ложь? Кто, взирая на смертную муку
Свое только ищет в твоих страданьях
|
