Предисловие:
Анђелко Заблаћански:
СТРОФЕ О ЉУБАВИ
Сањао сам љубав нежних, белих крила
И очима као магла изнад реке
Сањао је како изван сваких сила
Лута све тражећи једне усне меке.
.
Сањао сам љубав како мирис липе
У уздаху има и вриску даљине
Како лако диже таласе што кипе
А сва уплашена ударом милине.
.
Сањао сам љубав у баршуну свиле
У трешњи узрелој док на роси блиста
Замршеној коси и погледу виле
Сањао сам да је као суза чиста.
.
Онда – једног јутра изађох до реке
У магли над водом не препознах ништа
Ни крила, ни вилу, ни те усне меке
Већ угарке само, пепео, згаришта.
Анджелко Заблачанский:
СТРОФЫ О ЛЮБВИ
Пер. с серб.
Мне любовь приснилась с белыми крылами
И очами, как туманы над водою
Мне приснилось, что сверх сил ищу ночами
Губы нежные за далью голубою.
.
Мне любовь приснилась с ароматом липы
И во вздохе крик на расстояньи слышен
И кипящая волна скользит в изгибе
Страх благоговейный - всё любовью дышит.
.
Мне любовь приснилась в бархатном наряде
В спелой вишне, что в лучах блестит росою
В прядях спутанных прелестной феи, взгляде
Томном с невесомой чистою слезою.
.
А наутро вышел к речке; холодея
Не узрел того, чем сон был благолепен
И ни мягких губ, ни крыл, ни кроткой феи
Выжженное место, пепел, только пепел.
|
