Предисловие:
Анђелко Заблаћански:
ПЕСНИК
Колико пута је рањени славуј слетео на мој длан
Да пронађе уточиште у топлини болне душе моје;
Колико пута је мој понос скривао суза његових трен,
А кидао ми небеско срце као илузију без боје.
.
Колико пута је тишина немилосрдно парала уши,
Док ноћ је издисала над мојим уснама и папиром;
Песнику у мени не веровах да реч све може да руши,
Иако бесконачно борим се са својим сном и немиром.
.
Колико пута питања на већ знане одговоре тражим,
Разапет на стубу чекања и самотног привиђења;
Колико пута сам кушао да машту више не дражим,
Али залуд – кад ме ишту бол и дрска моја сновиђења.
Анджелко Заблачанский
ПОЭТ (с серб.)
О, сколько раз мне на ладонь израненный садился соловей,
Чтоб отыскать пристанище в тепле больной души поэта;
О, сколько раз моя гордыня скрывала слезы от людей,
Небесное мое терзая сердце, как мираж без цвета.
О, сколько раз мне тишина безжалостно вонзалась в уши,
Пока устами и бумагой ночь выдыхала строго;
Поэт во мне не верил, что слово может всё разрушить,
Хоть нескончаема в душе борьба иллюзии с тревогой.
О, сколько раз я задавал вопросы, хотя ясны ответы,
Я одинокий призрак, на столпе распятый ожиданья;
О, сколько раз я порывался не дразнить в себе поэта,
Всё тщетно – преследуя, изводят боль и дерзкие мечтанья.
|
