Анђелко Заблаћански: ЖИВОТ
Не миришу више ни липа ни багрем,
Или моја чула лагано се гасе;
Ех, кад бих могао да се сетим барем
Пре него што сасвим заборавим за се.
.
Још једном да стрчим низ мокре сокаке
И удишем мирис покисле прашине,
Да ослушнем само те мале кораке
Пре него што душу заробе тишине.
.
Пре него што росу сузом не назовем,
И са чела скинем капи хладне, мртве,
Хтео бих у снове – снове да дозовем
И да схватим живот који иште жртве.
.
А липе цветају, багрем већ је свео,
Нигде дашка ветра да мирис донесе;
У одаје маште стао живот цео,
Још тренуци судњи само да се десе.
... Анджелко Заблачанский - замечательный большой поэт!
