Предисловие:
Мира Алечковић: Чекање
Не могу више да будем сама
Сама сред људи, а улице шумне у граду
сама сред сале а она врви од света
Нећу да ме занавек прогута тама
Да ми се последњи кораци полако прикраду
.
Мени се с тобом обалом шета
Крај наше брезе, крај сенке њене на зиду
.
Свеједно да л’ сам ти друга, трећа или пета
Или ко зна која жена по реду
Осећам, последња сам ти драга жена
.
Она која се увек највише воли
Она с којом се сан недосањан сања
Она с којом растанак највише боли
.
Видим последњим путем неповратног трена
вранце времена обвија предсмртна пена
мру нежни тренуци пролећа и јесени
Идемо и осећам да је остала мени
Сва она у теби љубав недоречена
Мира Алекович: ОЖИДАНИЕ
(с серб.)
Не могу я быть больше одна
Одна средь людей, а на улицах в городе шумно
одна средь полного зала, а словно изъята
Тьма, навсегда не поглотит она
Пусть напоследок крадется ко мне ночью лунной
.
По побережью с тобой желаю пройтись под закат я
Возле нашей березки, возле тени ее на стене изумрудной
.
Неважно, вторая я, третья иль пятая
Какая по счету, кто ведает в мире безумном
Себя ощущаю последней заветной женой
.
Того, кого полюбила я больше воли
Того, с кем мечта стала фата морганой
Того, с кем боль прощанья сильней всякой боли
.
Смерть пришла, чьей-то прихотью благословенная
ворон времени душит смертоносною пеной
в ожидании нежности осень с весной
Пойдем, я чувствую, что осталась со мной
Вся любовь твоя смутная, непрореченная
|
