Предисловие:
Анђелко Заблаћански: ЈЕДАН
Сутон ми узе срце и осветли ми главу
Целу ноћ сам спавао пред собом трезан
Збуњен, нисам рекао шта сам тражио – спокој или славу
Не гнездим се ни у оку сове или тетријеба.
.
Пробуди ме, славује, усред снежног мрака
Или су закаснили или је рано пао снег
Можда јесења одећа само скрива нежне руке
Док ме све носи болом који је сан украо.
.
Шта траже у мени голе гране багрема?
Може ли свака птица да слети на мртву крошњу?
Или само орлови својим кљуном могу да зацеле ране
И пренеси душу моју преко долине усред литице.
Анджелко Заблачанский: ОДИН
Взяли сумерки сердце, просветили мой разум
Тьмой укрыли глазницы, но трезвился сквозь сон я
Что ищу, сам не знаю — покой или славу
Только негде главу преклонить, нет мне гнездовья.
.
Соловей, пробуди среди снежного мрака
То ли все опоздали, то ли снег выпал рано
Иль осенней одеждой скрыты нежные руки
Пока боль все несет, та, что сон мой украла.
.
Голые ветви акации, от меня нужно что вам?
Каждой ли птице ваша мёртвая крона по силам?
Иль одни лишь орлы могут клювом залечивать раны
И душу мою пронесу через дол на утеса вершину.
|