Предисловие:
Анђелко Заблаћански: ЈЕДАН
Сутон ми узе срце и осветли ми главу
Целу ноћ сам спавао пред собом трезан
Збуњен, нисам рекао шта сам тражио – спокој или славу
Не гнездим се ни у оку сове или тетријеба.
.
Пробуди ме, славује, усред снежног мрака
Или су закаснили или је рано пао снег
Можда јесења одећа само скрива нежне руке
Док ме све носи болом који је сан украо.
.
Шта траже у мени голе гране багрема?
Може ли свака птица да слети на мртву крошњу?
Или само орлови својим кљуном могу да зацеле ране
И пренеси душу моју преко долине усред литице.
Взяли сумерки сердце, озарили мой разум
Тьмой укрыли глазницы, но трезвился сквозь сон я
Что ищу, сам не знаю — покой или славу
И в очах глухаря иль совы – странник бездомный.
.
Разбуди, соловей, среди снежного мрака
То ли все опоздали, то ли снег выпал рано
Иль быть может плащом скрыты нежные руки
Пока боль все несет, что сон мой украла.
.
Что ищут во мне ветви акации голые?
Каждая ль птица сесть может на мертвую крону?
Иль одни лишь орлы клювом раны залечивать могут
И пренеси душу мою чрез долину посредине утеса.
|
